U današnje vreme je opšti trend biti različit. Tako nailazimo na hordu klinaca, i onih malo starijih, koji su svi nekako alternativni, specifični, urbani i buntovni. Ili bar misle da jesu. I u svom tom njihovom trudu da se istaknu na neki otužan način, oni postaju isti. Nekako je sve to veštačko, ako mene pitate.
Uklapanje u okolinu
U moje vreme, svi su se trudili da se uklope u okolinu, ma kakva ona bila. Valjda sam takva bila i ja. Malo je reći da mi nije uspevalo. Izazivala sam negodovanje gde god da se pojavim, društvo u osnovnoj školi nije me podnosilo. Što sam se više trudila bilo je sve gore. Nisam nalazila na podršku, razumevanje i dobru volju. U srednjoj je bilo za nijansu bolje. Tada sam shvatila da možda ne bi trebalo da se trudim da se uklopim u sredinu, koja nije baš nešto sjajna. Donela sam odluku da ću ja ipak da budem i ostanem ono što jesam, pa kome se svidi-svidi. Tako je išla evolucija moje ličnosti.
Uklapanje u okolinu je sociološki Must Have. Naročito kada je sredina mala, kada ste mladi i ne znate za bolje od toga šta imate trenutno.
“Zašto da se uklapam kad sam stvoren da se razlikujem?”
“Zašto da se uklapam kad sam stvoren da se razlikujem?”
Ukoliko, kao ja, u tom dobu naiđete ne nagativan odgovor sredine to može bti poražavajuće. I dešava se da se osećate kao da ste sami na svetu. osećate se kao da niste dovoljno dobri. Ali kasnije, kad malo bolje razmislite, shvatite da je najbolje da budete ono što jeste, pa nebitno da li ste isti ili različiti. Bitno je da vi budete vi.
Sindrom “posebnosti”
U moru tih sličnih ljudi, u nekom momentu od istorijske važnosti za društvo, drugačiji ljudi su postali zanimljvi i popularni. Toliko popularni da su svi poželeli da su kao oni – posebni! Nemojte me shvatite pogrešno, naravno da je svako jedinka za sebe, specifičan po nečemu svom, ali ima neko ko se ističe po, recimo, načinu oblačenja. I to postane hit među širokim narodnim masama. I odjednom su svi posebni. Svi do jednog. I tada shvatite da su oni isti. Samo hoće da se istaknu na neke nebulozne načine i po nečemu nebitnom.
“Čega se pametan stidi, time se lud ponosi”
Ovu pojavu često vidim kod osoba nesigurnih u sebe, nedovoljno samostalnim, nedovoljno zrelim. Najlakše je biti nečija kopija. Prepostavljam da bi sada neka od naših pevaljki rekla da bolje da ih kopiraju i da je to znak divljenja. Ali ja nisam pevaljka i meni to nije odraz neke pameti.
Uglavom: nećeš biti poseban tako što ćeš imati vrišteću boju kose ili nešto slično. Zašto bi bio poseban? Samo budi ti! Individalnost čak ne mora ni da se ističe. Ona ispliva na površinu, vremenom.
Gde se izgubila indivdualnost?
Svuda neke predrasude i društvene norme i stadardi po pitanju izgleda, ponašanja, interesovanja. Jedan nosi starke=svi nose starke. Ako ne nosiš starke misle da nemaš para za starke. Niko ne bi pomislio da ti se jednostavno to ne sviđa i ne želiš.
Dešava se da sredina u kojoj živimo obeshrabruje kod nas razvijanje svih onih osobina koje nas čine drugačijim od osobe do nas, one osobine koje se ne uklapaju u šablon. To je poprimilo tolike razmere da je ljude prosto sramota ako nemaju ista interesovanja kao drugi, ako se ne oblače kao drugi. Ljudi iz društva ih čudno gledaju. Okolina je često rob predrasuda. Naravno, ako se krećete u takvom društvu. Ja sam se takvih ljudi odavno rešila. Shvatila sam da oni ne obogaćuju moj život. Možda je tako i bolje.
Da sumiram
Ne dozvolite okolini da uguši vaše ideje i sve ono što vas čini posebnim. Imate svoje mišljenje, svoj stil, svoj stav. Odlučujte sami i sami snosite posledice svojih odluka. Okružite se ljudima koji vas cene baš zbog onoga kakvi zaista jeste. Ako ništa, bar je prirodnije.
Ako volite da čitate na ovu temu možda će vam se svideti i ovo:
Kakva su vaša razmišljanja na ovu temu? Podleite ih sa mnom u komentaru.
Svideo vam se ovaj tekst? Podelite ga na svojim društvenim mrežama da ga i drugi pročitaju!
