Ukoliko vas pomisao na “ozbiljan” posao i veliku odgovornost plaši i mislite kako to nikada ne biste mogli da to uklopite sa vašim avanturističkim duhom, varate se. Ovoga puta na blogu sam ugostila Uroša Nedeljkovića, advokata, ljubitelja putovanja, osnivača portala Daljine.rs i mog dugogodišnjeg onlajn poznanika. On će nam odgovoriti na pitanje da li je moguće spojiti ozbiljan posao i putovanja, ali nam i preporučiti neke destinacije. Idemo redom!
KV: Da li se sećaš tačnog trenutka kada si shvatio da te ne interesuju klasična putovanja?
UN: Zapravo, izuzetno me interesuju klasična putovanja. Ne interesuju me agencijska putovanja i turizam kao takav. Klasična putovanja su kao što im ime kaže – putovanja. Odrediš gde ćeš i kreneš. Agencijska putovanja su ograničena putovanja sa veoma malom autonomijom koja se uglavnom zasnivaju na posetu svih istim mestima, analogno kada svi gledaju iste filmove i serije i razmišljaju isto. Takva vrsta narativa mi nije bliska, mada agencije nekada imaju i svoje prednosti u smislu odlaska na more gde često nude jeftiniji smeštaj, ali ni to više nije tako.
Kao dete sam putovao sa roditeljima, kampovao i gledao znamenitosti. Naravno, imao je ko da mi i objasni šta i zašto to gledam što mi je usadilo i strast za nebesmislenim turističkim putovanjima. Ne mogu da zamislim da odem na more i da usput ne vidim baš ništa, naprotiv – ako već pređem 3500 kilometara da bih otišao na more, sasvim je normalno da ću usput obići sve što postoji u tom krugu makar to trajalo duže. Kada kažem more, ne mislim na klasično izležavanje na plaži jer to mi je besmisleno. Letnje destinacije koje posećujem imaju plažu, ali na njima mahom nema mnogo ljudi, ako ih ima uopšte, na „moru“ uglavnom ronim i ježim se buke i kafića na plaži.
Takvo putovanje mi je zapravo putovanje kao i svako drugo, samo što idem na more uglavnom iz razloga što je leti mnogo vruće da bih išao u obilaske gradova ili prirode.
KV: Kako usklađuješ ozbiljan posao i putovanja?
UN: Advokaturu sam, između ostalog, izabrao zbog fleksibilnosti posla. To je izuzetno težak i odgovoran posao, ali nemam radno vreme u standardnom smislu. U ovom poslu izuzetno je izražena kolegijalnost tako da ukoliko se ukaže potreba, neko od kolega uvek može da priskoči u pomoć i da me menja na nekom ročištu.
S druge strane, nekada se ne može planirati daleko u budućnost baš iz razloga što je sam posao takav. Desi se, na primer, da se spremam da krenem na produženi vikend i taj dan mi stigne presuda na koju imam rok osam dana da napišem žalbu. S obzirom na to da sam samo ja upućen u taj predmet, retko ko bi mogao da me zameni bez opširnijeg objašnjenja i upućivanja u predmet.
Međutim, godinama tako živim i radim tako da sam vremenom se i navikao i mislim da nikada ne bih mogao da budem klasično zaposlen, sa određenim radnim vremenom i određenim danima godišnjeg odmora. U neku ruku to smatram i nehumanim u 21. veku, ali ja sam poslednji koji treba nekome da soli pamet.
KV: Koje je najbolje, a koje najgore putovanje na kojem si bio?
UN: Kada pogledam sa ove distance, zapravo nema loših putovanja na kojima sam bio, samo se nekada potkrade neki loš trenutak. Problem je kada neko ima visoka očekivanja za neko putovanje pa se razočara, da li u destinaciju, da li u sebe, da li u društvo ili mu se jednostavno dese nepredviđene okolnosti.
I na najboljim putovanjima su mi se dešavale loše stvari. Na primer, jednom mi je u Turskoj ukraden foto-aparat Kanon, ali interesantno je da je čovek koga sam pitao da li je video foto-aparat rekao da se zove Kanon. Pošto sam izgleda alergičan na cimet, zbog njega sam povraćao na sred puta, a ispred meksičkog zatvora.
Nekada se povratak kući nije odvio kako treba, da li zato što se ispostavilo da mi ipak treba viza za neku zemlju, nasuprot mojoj tvrdoglavosti, da li zato što prevoz nije bio baš onakav kakav treba da bude po satnici.
To sve ne mogu da gledam kao loša putovanja, već kao epizodu kojoj se kasnije smejem i koju prepričavam.
KV: Kako su ti putovanja pomogla u poslu i/ili ličnom razvoju?
UN: Volim kada čujem pojam „lični razvoj“ jer ne znači ništa. Putovanja, ako nisu agencijska, ubrzavaju sticanje iskustva o ljudima, ali i svetu uopšte. Kada si negde daleko, uglavnom sam ali i sa nekim, uvidiš sličnosti i razlike u razmišljanju ljudi, što individualno što kolektivno u smislu mentaliteta.
To je ono što se kaže da „putnik upoznaje ljude, a turista ugostitelje“, a meni su u žiži ljudi, obični kao što smo ti i ja, njihova razmišljanja i problemi koji kada se svedu na osnovu zapravo su problemi koji su univerzalni. Pri tome ne mislim samo na međunarodna putovanja. Proći peške kroz neka sela po Srbiji i u okolnim državama, popričati sa ljudima ispred prodavnice ili spavati kod njih u kući je neprocenjivo iskustvo.
S obzirom na to da mi je posao prevashodno rad sa ljudima, svo to iskustvo se samo primenjuje jer se vremenom promeni način razmišljanja. Specifičnog mog posla je skepticizam prema svemu, a ako mu dodamo određenu širinu, to može samo da doprinese ukupnom sagledavanju stvari i problema.
Putovanja mogu da otklone neke predrasude, ali mogu i da ih zacementiraju. Zavisi kakva su putovanja, gde se putuje, na koji način i koliko dugo. Otići u neku zapadnoevropsku državu preko turističke agencije stvoriće vam bajkovitu sliku o nečemu jer ste tamo došli skoro pa teleportom, videli ste stvari koje su napravljene skoro pa samo da se gledaju i više nemaju svoju osnovu funkciju osim pukog turizma i zarade, verovatno ćete jesti na mestu koje je skoro pa napravljeno da se fotografiše za Instagram i vratićete se kući.
Kakvo je to iskustvo ne znam, ali i ja i ljudi sa kojima putujem i privatno se družim, uglavnom vole da zađu tamo gde se stvarno živi i radi bilo gde u svetu. Čak i taj ovlaš pogled vam neće dati stvarnu sliku o nekom mestu, ali će sigurno doprineti da vam putovanje bude sadržajnije.
KV: Šta savetuješ onima koji traže interesantne destinacije?
UN: Jedini savet koji mogu da im dam je da interesantne destinacije sami pronađu. Otvorite kartu, kliknite na neku tačku, pogledajte kako se može doći do tamo, malo istražite po internetu i klonite se instagrama.
Naravno, svako ima svoju sliku interesantnosti. Na neke destinacije još nisam otišao nit mi se na njih ide i smatram da ću tamo ići kada odrtavim i još više omatorim, ili ću tamo putovati sa decom kada budu bila mala.
U svakom slučaju, nije mi interesantno ako treba da stojim u redu četiri sata da bih video nešto što me polovično ili uopšte ne zanima. Svakoga zanima nešto drugo, a moja strast je istorija i na takve se destinacije usredsređujem. Ponovo bih se vratio u Jermeniju, jer smatram da tu zemlju nisam ni načeo, a skandinavske države me posebno ne interesuju i tamo bih otišao možda da vidim fjordove kao prirodne fenomene. Radije bih otišao u Etiopiju nego u Švedsku, ali to ću ostaviti za dalja razmatranja kada se okolnosti promene.
Uroš Nedeljković je advokat, koji danas vodi uspešnu advokatsku kancelariju. Specijalnost mu je zaštita autorskog prava, internet pravo, naknada štete i pravna podrška startapima. Od malena voli da putuje i upoznaje svet, ali se njegov način putovanja pomalo razlikuje od svega što ostali podrazumevaju pod tim terminom. Osnivač je portala Daljine.rs – najvećeg portala o putovanjima.
Da li vi mislite da je moguće spojiti ozbiljan posao i putovanja, i zašto? Pišite mi u komentaru!
Još tekstova na sličnu temu:
- Studiranje u Australiji: Učenje i druženje sa ljudima iz celog sveta
- Zašto su putovanja važna?
- Kulturne razmene: lični razvoj za mlade kroz život u insotranstvu
- Kako kupiti putno osiguranje online
Ako vam se ovaj tekst svideo podelite ga sa drugima na društvenim mrežama ili pošaljite nekome kome mislite da će biti od koristi. Želite još ovakvih tekstova? Prijavite se na moj mesečni Newsletter i jednom mesečno ću vam slati nove tekstove u inbox. Hvala na čitanju.
Volim da putujem i da čitam knjige. Nekad i previše. Digitalni marketar po zanimanju. Dobrodošli na moj mali blog.
